Око
ОРЛОВАТ, У БАНАТУ, ОБЕЛЕЖАВА 160. ГОДИШЊИЦУ ОД РОЂЕЊА СВОГ УРОША ПРЕДИЋА
Иконостас завичајне равнице
Тамо, на благој узвисини уз десну обалу Тамиша, нема више родне куће великог сликара, али ту је још стари дуд који препознајемо. У сеоској цркви, делу Драгише Брашована, на иконостасу који је 1926. осликао Урош Предић, Света Петка има лик сликареве мајке, а Свети Сава и Свети Никола ликове његовог оца и деде. Богородица је у банатском пејзажу, у даљини се виде Вршачке планине, ту је и звоник орловатске цркве. Урош Предић почива на сеоском гробљу, „крај своје добре матере”, а нови споменик над хумком личи на палету
Текст и фото: Миодраг Грубачки
Један од највећих српских сликара епохе реализма Урош Предић рођен је у банатском селу Орловату 7. децембра 1857. године, као најмлађи син свештеника Петра Предића, а по сопственој жељи у родном месту је и сахрањен. Мештани тог села обележавају 160. годишњицу од рођења свог најпознатијег становника. Уз манифестацију „Дани Уроша Предића”, током ове године понудили су посетиоцима више програма њему посвећених.
Предић је оставио неизбрисив траг у српској ликовној уметности, приказујући на платну живот обичних људи, својих комшија сељака, али и стварајући изванредне портрете познатих личности – српских владара, војсковођа, научника, уметника, индустријалаца. Посебно поглавље у његовом стваралаштву чини црквено сликарство. Његови иконостаси су у храмовима и капелама широм Војводине.
На средокраћи пута Зрењанин–Панчево, удаљен двадесетак километара од свог административног средишта, Зрењанина, Орловат се шепури уз десну обалу Тамиша. Пловећи низводно том живописном реком, прво наредно село је Идвор, који је изнедрио још једног српског великана, Михајла Пупина. Повезаност та два великана, два скоро вршњака и савременика (Пупин је свега три године старији), огледа се не само у пореклу из суседних места, већ и у чињеници да је Михајло Идворски изузетно ценио Предићев уметнички рад.
Заједничко им је и то да своје порекло нису заборавили до смрти. Пупин је име родног села додао као део свог личног имена, док се Предић са Академије ликовних уметности у Бечу, где је добио место асистента, вратио да живи и ради у Орловату, да би се касније преселио у Београд. 
Родно место одабрао је и за последње коначиште. Важан траг Предићев у аустријској престоници остао је и у виду тринаест митолошких представа насликаних у парламенту.
Будући научник и будући сликар друговали су још у немачкој основној школи у оближњој Црепаји, припремајући се за панчевачку гимназију, а то познанство од најранијих дана прерашће у трајно пријатељство. Познат је Пупинов патриотски гест из 1889. године, када је на Светској изложби у Паризу откупио два Предићева ремек-дела, слике Херцеговачки бегунци и Сироче на мајчином гробу, и поклонио их Народном музеју у Београду, где се чувају и данас. Учинио је то сазнавши за намеру једног америчког музеја да их откупи за своју збирку, а вођен племенитом мишљу да најзначајнија дела српске уметности морају да припадају нашем народу.
СИНОВИ И ДУДОВИ
У Орловату је Предић 1926, у својој седамдесет другој години, урадио иконостас у Цркви Ваведења Богородице, градитељском делу Драгише Брашована, истакнутог српског модернистичког архитекте. Црква је подигнута 1924. године на месту претходне, мање, у којој је служио Петар Предић. Одликује се византијским елементима у конструкцији, декорацији фасаде и прозорских отвора, на трима куполама и на звонику, грађеном по угледу на средњовековне пиргове. Споменик је културе од посебног значаја. Централно место на иконостасу заузима Света Петка, с ликом уметникове мајке, икона за коју је сам Предић рекао да је један од његових најуспелијих радова, „са изразом неке дубоке сете која се опажа тек кад се дуже загледа у њено лице”. Богородица је смештена у банатски пејзаж, на ком се јасно препознају Вршачке планине у даљини и орловатска црква. На истом иконостасу овековечио је Урош и оца и деду, у ликовима Светог Савe и Светог Николе.
Предић је био сведок највећих историјских промена на овим просторима, распада царевине на чијој је територији рођен, оба светска рата, промена неколико друштвених уређења и режима... Доживео је дубоку старост и умро 1953. године у Београду, у деведесет шестој години, као најстарији српски сликар, виталан и пун радне енергије готово до последњег дана. Осим у српској престоници, у којој је најдуже живео, боравио је и у Бечу, Новом Саду, Бечеју и Орловату...
Орловаћани су иницирали изградњу спомен-куће Уроша Предића у центру села, с обзиром да његова родна кућа није сачувана. На њеном месту је сазидан нов објекат, али се у дворишту још увек 
налази џиновски бели дуд, који је засадио управо Петар Предић, а на својим цртежима и сликама приказивао Урош. Познато је платно Деца под дудом, настало 1886. године, којим сликар изражава своју љубав према сеоским дудовима.
Поп Пера имао је пет синова. Засадио је пет дудова – два у дворишту, два испред куће и један бочно – и гледао их како заједно расту. Сви су имали различите судбине, баш као и сами Предићи. Сачуван је само овај један, захваљујући породици Станков, садашњим власницима имања и њиховом великом поштовању према Урошу, као и према овом дрвету које се сматра некадашњим симболом Баната, а данас га има само у траговима. Сматра се да је нестало чак око милион стабала, од тога само у Орловату и околини десет хиљада. Остало их је, овде, једва тридесетак. О стаблу у дворишту своје куће надахнуто сведочи времешни Бошко Станков, који је имао десет година када је упознао Уроша Предића и сећа се неколико сусрета с њим.
БАНАЋАНИ ПАМТЕ ВЕЛИКАНА
Орловат је једно од ретких села у Србији са две одвојене железничке станице. У њему се укрштају пруге из Београда и из Новог Сада ка Зрењанину, па је главна станица подигнута на јужном, а друга, мања, на северном правцу. На овом другом је далеке 1894. изграђена и једна од сеоских знаменитости – гвоздени железничко-друмски мост преко Тамиша, са три лука и два стуба, на ком су својевремено снимане ратне сцене страних филмских продукција.
Потомци некадашњих војних граничара на јужној међи Царевине, Орловаћани с поносом истичу да је њихово село названо по станишту орлова који су у прошлости творили гнезда у крошњама древних храстова на високој десној обали реке. У Орловату, према последњем попису, има 1.500 становника. Благо заталасана Taмишка лесна тераса, источно од села, погодује развоју виноградарства, те су Орловаћани 
познати и као врсни винари. Окупљени су око удружења „Весела браћа”, названог по чувеној Предићевој слици. Шеретски истичу да им се засади винограда налазе на „највишој” коти у Средњем Банату, на целих 99 метара надморске висине.
Успомене на једног од најпознатијих Банаћана, осим у родном селу, негују се и у највећем граду тог северног региона Србије. Зрењанинци су Предићу подигли спомен-бисту у јединственом комплексу Алеје великана у Карађорђевом парку, а његовим именом названи су и једна средња школа и улица у том граду. Народни музеј у 
Зрењанину баштини уметников легат, са више изузетних дела, какви су портрети краља Петра Првог Карађорђевића и краља Александра Првог, а уз њих и бројне цртеже, скице, инвентар из атељеа, личну преписку, белешке, документа и фотографије. Уз чувени аутопортрет, који је радио 1949, када му је било деведесет две године, у легату је и његово последње, недовршено дело – Каменовање Светог Стефана (1953), изложено на штафелају из Предићевог београдског атељеа.
Управо поставком Предићевих слика отворен је 2005. репрезентативни салон музеја на централном градском тргу, а изложбу је видело више од петнаест хиљада посетилаца. Сличном изложбом, планираном за дан Урошевог рођења, 7. децембар, Зрењанин и сада указује на немерљив значај његовог стваралаштва и дубок траг који је оставио у српској уметности.
***
Бечејски радови
Познат је и Предићев иконостас осликан у православној цркви у Бечеју, где га је потом ангажовала једна од најпознатијих војвођанских породица, велепоседника Дунђерских, за коју је урадио и иконостас у капели Богдана Дунђерског, подигнутој уз његов дворац „Фантаст”. То познанство такође је било дуготрајно, трајало је дуже од пола века.
***
Палета од камена
Према тестаменту из 1949. године, Урош Предић тражио је да буде сахрањен у Орловату, „крај своје добре матере”. Фебруара 1953. дочекали су га његови мештани ћутке и уз огромно поштовање пронели кроз село последњи пут, све до породичне гробнице на месном гробљу, на благом узвишењу уз Тамиш. Скромна хумка тек деценијама касније обложена је мермером, уз нови споменик, како и приличи, налик сликарској палети.
